Kažu da odelo ne čini čoveka, a umetnost? Upoznajte Jordanku! Studirala je slikarstvo na Akedemiji Likovnih Umetnosti, ali putovanja i fotografija su dve njene najveće strasti. Približila nam je njene snove za budućnost i poručila: „Verujem da je uz težak rad i istrajnost sve moguće.“
Intervju: Jordanka Sotirov
Jordanka, da li možemo da kažemo da ti živiš umetnost?
U duši sam umetnik i od svog rodjenja sam okružena umetnošću. Odrasla sam u slikarskoj porodici, gde su mama i tata mene i sestru od malih nogu naučili da odlazimo u muzeje i pozorište, posećujemo izložbe, čitamo knjige, učimo jezike… Studirala sam slikarstvo na Akedmiji Likovnih Umetnosti u Sofiji. To je ujedno bio i prvi put da živim sama u stranoj zemlji, daleko od porodice. Ali slikarstvo nije i jedina moja profesija. Poslednjih pet godina se i profesionalno bavim fotografijom. Trenutno živim u Nemačkoj u Nirnbergu, gde radim kao samostalni fotograf i u photostudiju.
Izmedju izložbi uljanih slika, rada u fotostudiju i photoshooting-a, nalazim i vreme za moju veliku strast, a to su putovanja i upoznavanje sveta oko mene.
Definitivno, ti živiš umetnost! Da li znaš broj država koje si posetila do sada i da li postoji neka koja je promenila tvoj pogled na svet?
Posetila sam preko 50 država na četiri kontinenta, države u Evropi, Aziji, Africi i Australiji. Ali taj broj je mnogo manji u odnosu na broj nezaboravnih avantura i ljudi koje sam upoznala na svojim putovanjima.
Na mene je navjiše ostavila utisak Indija, gde sam imala sreće da živim i radim dve godine. Ta zemlje je zauvek promenila moj pogled na svet. Naučila me je šta je sreca i koliko nam je malo potrebno da ulepšamo nekom drugom ili sebi dan. Država je ogromna i neverovatno bogata istorijom, tradicijom, umetnošću i kulturom. Ljudi su jako gostoprimivi, druželjubivi i uvek spremni da vam pomognu. Za razliku od nas u Evropi, gde imam utisak da smo se odvojili od prirode, u Indiji su ljudi mnogo vezani za biljke, reke, planine i životinje, plodovi prirode su deo njihovih svakodnevnih rituala. Ljudi žive u svakodnevnoj zajednici sa drugim živim bićima i zahvalni su iz dana u dan svakom novom jutru i tome što imaju. Indija za svakog nudi po nešto.
Ako ste zaljubljenik u istoriju i arhitekturu, u Delhiju i Radzastanu se nalaze gradjevine neverovatno dobro očuvane i stare hiljadama godina. Ako biste da uživate u lepotama toplog bistrog Indijskog okeana, onda je za vas Goa sa dugačkim peščanim plažama. Ako volite planinarenje i želite da istražujete budizam, posetite Kasmir sa moćnim Himalajima. Ako biste da vidite kako izgledaju plantaže kafe, čaja ili kakaoa i da dan završite čašom joge okruženi tropskom dzunglom, onda je za vas Kerala.
Kako izgleda tvoj dan na nekom putovanju, uvek sa aparatom u ruci ili ga odmaraš ponekad? ☺
Moj dan na putovanju počinje uvek sa pripremama noć pre toga, kada spremim moj ranac sa fotoaparatom i objektivima i planom sta narednog dana sve treba da obidjem. Volim da se budim rano ujutru kada sunce jos uvek nije visoko i jako, što je pored kasnog popodneva, najlepše vreme za fotografisanje.
Skoro uvek sam sa svojim aparatom u ruci i pokušavam da prenesem sa fotografijom emocije ljudi i atmosferu u kojoj se nalazim. Tek negde uveče, kada padne mrak, spakujem svoj aparat u ranac i mogu da se opustim. Često se šalim, ali to je donekle i istina, da mi posle svakog odmora treba odmor od putovanja.
Inače, ne volim putovanja gde se sedi na plaži ili po ceo dan menjaju kafići ili restorani. To mi je čak i naporno i dosadi mi posle jednog dana. Volim aktivne odmore gde svaki dan nosi novu priču i avanturu, gde dolazim u kontakt sa lokalcima i učim nove stvari.
Da li svako može da fotografiše? Čini se da mnogi koji imaju mogućnost da kupe DSLR aparat misle i da znaju šta je fotografija, kako to komentarišeš?
Svako može da pritisne dugme na fotoaparatu i fotografiše, ali neće svako umeti da vas emotivno dotakne, natera na razmišljanje i prenese priču. Fotografija je umetnost kao i svaka druga, koja isto tako pored talenta podrazumeva mnogo vežbe i tehničkog znanja. Ako imate klavir, ne znači da odmah znate i da ga svirate i komponujete, iako ste u stanju da odsvirate neke tonove. Ili ako imate prazno platno, i znate kako se koriste četkice i boje, to ne znači da ste odmah i slikar. Tako i za pisanje, pevanje, ples…
Ali, svako ima pravo da se izražava kako želi i oseća. Što se više ljudi bavi lepim stvarima i onim sto ih čini srećnim, rade na ličnom razvoju i ispirišu druge pozitivno i kreativno, na dobrom smo putu.
Tvoje fotografije su posebno orijentisane ka portretima i predstavljanju svakodnevnog života ljudi zemlje u kojoj se nalaziš, šta te inspiriše?
Kako i u slikarstvu, tako i u fotografiji, najviše me inspirišu ljudi oko mene. Svako od nas nosi svoju priču, neko tužniju neko srečniju, ali svi smo mi u dusi isti, nebitno u kom delu sveta živimo. Svi volimo i želimo da budemo voljeni, svi plačemo i smejemo se, prolazimo kroz teške momente i radujemo se kad su oni iza nas. Inspiraciju nalazim u osmesima ljudi, u malim sitnim borama oko očiju, u plaču bebe koju mama drži, u dečijoj igri na ulici, u starom deki koji sedi sam na klupi ili baki koja prodaje na pijaci.
Inspiracije ima svuda, ali bez teškog rada i posvećenosti, može lako da vam promakne.
Kako reauguju ljudi na ulici kada im se približiš i poželiš da ih usklikaš u nekoj njihovoj svakodnevoj rutini?
Kad god mogu, ja prvo popričam sa ljudima i pitam da li smem da fotografišem. Za to vam nije potrebno da pričate njihov jezik, neki pokreti tela, kao i običan osmeh, znače isto u celom svetu. Iz mog iskusktva do sad, ljudi su uglavnom uvek bili raspoloženi za fotografisanje.
Često mi se dešavalo i da posle toga požele da vide svoju sliku i da im je čak posaljem na mail. Naravno, neki put, ako vidim neku situaciju i želim da fotografišem i prenesem atmosferu koja se dogadja, ne pitam direktno jer jednostavno ako bih pitala, momenat bi prošao i bilo bi kasno za fotografiju. Ako mi neko deluje neraspoloženo i u startu znam da neće biti srećan ako mu pridjem sa fotoaparatom, takve ljude jednostavno zaobidjem, iako već u glavi imam savršenu kompoziciju sa njima. Prihvatam da ne želi svako da bude uslikan i idem dalje. Ima dovoljno ljudi koji sa zadovoljstvom poziraju.
Da li si doživela neke neprijatnosti na proputovanjima, da li si se našla u nekim opasnim situacijama?
S obzirom da putujem često, bilo je raznih situacija. Najopasnija situacija mi se dogodilna putovanju gde sam najmanje očekivala da će nešto neprijatno da mi se dogodi. Svi mi zamišljamo Bali kao raj na zemlji, tropske plaže i palme. Tako sam ga i ja zamišljala, dok nisam stigla tamo i drugo veče na povratku u hotel me je grupa mladića zaustavila i ukrala mobilni iz dzepa. Srećom, osim kradje mobilnog nije se ništa više dogodilo, ali sam ipak bila jako uplašena. Nikad ni pre ni posle toga nisam imala tako užasno iskustvo.
Druga manje neprijatna iskustva su uglavnom vezana za taksiste, ali takve ili slične neprijatne situacije su mi se nažalost dešavale i u Beogradu.
Da li može da se živi od fotografije?
Živimo u vremenu društvenih mreža gde je fotografija jako tražena, tako da je i moguće zaradjivati od fotografije. Ipak, moj cilj je da jednog dana živim isključivo od umetničke fotografije i kao fotoreporter. Verujem da je uz težak rad i istrajnost sve moguće.
Mi ti želimo puno uspeha i radujemo se novom intervjuu sa fotoreporterom :). Za kraj, šta je za tebe idealan odmor, šta mora da uključuje?
Po meni, idealan odmor ne postoji, ali približno idealan odmor uključuje da putujem sa ljudima koje volim, da zajedno gradimo uspomene i delimo priče, koje ja beležim mojom kamerom.
