Afrika je najstarija naseljena oblast na svetu. Kultura, običaji, ljudi, način života, privlače putnike iz svih delova sveta, ali i iz Srbije. Jedan od njih je i Ivan Marjanović, koji je svoju strast i ljubav prema Africi podelio i sa nama.
Afriku je posetio 5 puta i obišao: Maroko, Zanzibar, Ganu, Alžir, Tunis, Etiopiju, Keniju, Tanzaniju, Zanzibar, Južnoafričku Republiku, Zambiju, Zimbabve, Ruandu, Malavi, Bocvanu i Ugandu.
Intervju: Ivan Marjanović – IG: tribalgrooove / Blog: Travel with groove
Psiholog, marketing menadžer, vlasnik konsalting agencije, umetnik, fotograf, ekstremni sportista, zaljubljenik u Afriku… Verovatno bi o ovome mogao da se napiše ceo jedan tekst, ali, na pitanje ko je Ivan Marjanović, šta ćeš nam odgovoriti?
Prvo i odmah najteže pitanje 🙂. Ma koliko sve navedeno zvučalo komplikovano i nespojivo, pozadina je vrlo jednostavna. Ako bi trebalo da se opišem u 3 reči, rekao bih: energija, avantura, emocija.
Šta je probudilo želju u tebi da upoznaš Afriku?
Ljubav prema neistraženom, nesvakidašnjem, nečem iskonskom, čistom, gde tehničko – tehnološki razvoj nije uticao i dozvolio da se makar srž tradicije i onog iskrenog ne promeni. Želja da istražim to i danas budem sa ove strane taj neko ko može preneti te osećaje, biti oči i duša za sve koje možda tako nešto do sada nije zanimalo ili pak nisu imali mogućnosti da krenu na taj put u nepoznato.
Svakako počeci neki koji upućuju na ljubav prema Africi javljaju se još u period osnovne škole kada sam kao mladi istraživač bio opčinjen dokumentarnim emisijama o ovom kontainentu i pričama o plemenima, kulturama, običajima.
Znači na listi tvojih zanimanja dodajemo i istraživač i ljubitelj dokumentaraca 🙂. Koje mesto u Africi je na tebe ostavilo najveći utisak i zašto?
Kabanga, albino utočište u blizini jezera Tanganjika.
U mnogim državama podsaharske Afrike, ljudi sa albinizmom su redovne žrtve nasilja. Na hiljade albina je u stalnoj opasnosti od smrti. Puno je sujeverja medju lokalnim stanovništvom u vezi sa albino ljudima. Od toga da poseduju super moći, do toga da je to dete duh evropskog koloniste.
Kabanga je škola za invalide koja im nudi sklonište i zaštitu. Medjutim, ova ustanova nema dovoljno nastavnog kadra i trenutno prihvata dobrovoljce iz celog sveta koji bi želeli da na bilo koji način pomognu.
Da li možeš da nam kažeš kakvi su lokalci, kako izgleda svakodnevni život jednog Afrikanca? Čime se oni bave, od čega žive?
Stanovništvo u civilizovanim krajevima se bavi poslovima ništa drugačijim od naših naroda.
Međutim, ukoliko zađemo u zabačenije delove, gde tehnika nije našla svoj put kojim ide danas, naićićemo na sve ono od čega možda i potiče izreka „krvavo zarađeni novac“. Jako je teško prihvatiti činjenicu da dečica od svega 5/6 godina nose po 10-20 litara vode na leđima, momci tinejdžeri koji rade na plantažama krompira i u stanju su džakove od 70kg nositi nekoliko kilometara, a stariji, po 8h svakog dana na preko 50 stepeni sa svega pola litara vode se trude da obrade što više blokova soli iz rudnika. I pored života i rada u takvim uslovima, iskreni osmesi vas neće zaobići.
Toplina ljudi koji cene prave životne vrednosti, srdačnost, gostoprimsto je prvo što ćete uočiti. Pojedinima je najbitnije da zarade taj 1 dolar, jer znaju da sa istim mogu kupiti kilogram pirinča i prehraniti svoju porodicu.
Šta te više fasciniralo – klima, arhitektura, priroda područja s jedne, ili možda atmosfera, duh i stil života s druge strane?
Mnogi su me pitali da li mi je veći kultorološki šok bio kada sam se vratio ili kada sam posetio sve te države, narode, običaje…. Kada sam se vratio.
Duh, energija, emocija kojom odiše kolevka civlizacije je nešto što zaista menja životne sisteme vrednosti i širi vidike. Naravno, pored ovih neopipljivih lepota, priroda je zaista čarobna. Divni svet džungle, surovih pustinja, lepote okeana, vodopada, su samo neke od čari koje ti ovaj kontinent može pružiti.
Ono što mnoge intrigira kada je Afrika u pitanju su običaji koji postoje u plemenima, ti si imao prilike da se susretneš sa nekima od njih, šta bi izdvojio kao najčudnije?
Incijacija u Hamar plemenu.
To je celodnevni skup u jednom od sela iz kog je dečak. Ceremonija počinje tako što, rođake dečaka plešu, sviraju, pevaju i ono što privlači posebnu pažnju, pozivaju na bičevanje.
Muškaraci koji su nedavno završili proces inicijacije, uzimaju grane i iz sve snage, do krvi bičuju žene po leđima koje ni glasa ne puštaju. To je njihov način da pokažu ljubav, izdržljivost, odanost i daju podršku iniciranima. Neverovatno je videti devojke koje mole i tuku se da budu prve i sto više bičevane.
Dečak mora nekoliko puta trčati napred-natrag po leđima bikova ili kastriranih volova, a ismejava se ako ne uspe. Nakon toga, odlazi 6 meseci u divljnu da preživljava sam. Tokom tog perioda, otac mu traži ženu sa kojom će stupiti u brak po povratku.
Opiši nam kako je izgledao jedan tvoj dan u Africi, u čemu si najviše uživao?
Postoji ona čuvena terorija: „Ne moram sve što mogu“. Medjutim… 🙂
Kompletan moj raspored na poslednjem putovanju je bio totalno haotičan i zaista je trebalo puno volje, snage, izdržljivosti da ispunim sve zacrtano. Dani su mi u proseku trajali 20h kako bih mogao sve uspeti što sam zacrtao. Kretali oko 4/5 ujutro a završavali se oko ponoći.
Najviše sam uživao baš u tom uzbuđenju, izazovima, „Šta donosi novi dan?“.
Upoznavanje novih ljudi, kultura, priče koje ću čuti, pitanja koja će mi biti postavljena, osmesi sa kojima ću se susresti, toplina dobrodošlice itd. Dosta toga je moralo da bude planirano i mnogo unapred organizovano, ali opet, morao sam se ponekad oslanjati na improvizaciju i odstupanje od inicijalne ideje, jer bilo je situacija koje su uticale na promenu plana zbog raznoraznih neplaniranih okolnosti. Sve u svemu, retko kada sam imao vremena za sebe u smislu „danas ću odmoriti i raditi ništa“. Većina znamenosti je jako udaljena od gradova, tako da se dosta vremena provodi u prevozu.
Danas su popularne tehnologije i razne aplikacije za turiste, da li ih i ti koristiš ili se prepuštaš da te sama destinacija vodi?
Kombinujem sve. Kao što sam u jednom od prethodnih odgovora naveo, dešavalo mi se da se nisam mogao osloniti na savremene tehnologije. Tada moram imati backup koji funkcioniše u offline modu. Tako da me često možeš videti kako se šetam sa hrpom papira, instrukcija i odštampanih mapa. ☺ A nekada, se zaista i prepustim čarima destinacije, te ne razmiljšljam mnogo o prethodno napravljenom planu već instiktivno improvizujem. Što priznaćemo, nekada ima posebnu draž.
Šta bi savetovao čitocima našeg portala, koje stvari nikada ne treba da rade u Africi a koje svakako da probaju?
Dobro istražite oblast u koju putujete. Nikako ne skrećite sa puta. Držite se instrukcija koje dobijete od lokalnog stanovništva. Istočna Afrika nije toliko opasna ali kao i za svaku destinaciju, treba biti obazriv i poštovati lokalnu sredinu.
Opustitie se u komunikaciji i pričajte sa ljudima. Svako će ti prići na ulici, ali ćeš retko naići na situaciju da neko ugrožava tvoj lični prostor. Isprobavajte lokalne kuhinjske specijalitete. Očaraće vas ekspolozija afro-orijelntalnih ukusa. Pomozite lokalnim zajednicama ukoliko za to imate priliku. Vaše malo je njma mnogo.
Šta ti je naviše nedostajalo iz Srbije dok si bio tamo, odnosno da li ti je nešto nedostajalo?
Bliski ljudi. U jednom momentu, posle nekih 15ak dana putovanja kroz najzabačenije krajeve Etiopije, sam se osvrnuo oko sebe shatio da sam već 15ak dana bez Interneta i GSM signala. Tada mi je nedostajalo da nekom svom samo pustim poruku i prenesem uzbuđenje kroz koje prolazim.
I za kraj, još jedna destinacija koju si posetio, koja poslednjih godina postaje pravo turisičko mesto je Černobilj, o kome ćemo posebno pričati, ali pre nego što se to dogodi, da li možeš da nam zagolicaš maštu i kažeš nam šta možemo da očekujemo u tom razgovoru?
🙂 Hmm, hajde otkrićemo par detaljčića 🙂
Ukrajina mi je bila totalno otkrovenje. Prvi put da sam posetio jednu istočno evropsku državu koja odiše toliko tim duhom socijalzma o kome svi govore, država u kojoj ćete retko gde sresti nekog da govori engleski, siromaštvo koje je vidljivo na skoro svakom koraku, ali na sve to, iskreni osmeh i toplina ljudi će vas očarati. Sama Černobilj tura je svakako nešto što ostaje duboko urezano u meni. Pregršt jezivih i jako dirvljiv prizora, koji su opipljivi deo istorije je bio tu pred mojim očima.
Nadam se da ćemo čitaocima dočarati i te momente na jedan jedinstven način.
