Naslovna Putopisi Odlazak u drugi najveći grad u Jermeniji, kao odlazak u vremeplov

Odlazak u drugi najveći grad u Jermeniji, kao odlazak u vremeplov

Bog je zaboravio na Gjumri, ali ne i Jermeni na njega. Pre nekoliko godina sticajem poslovnih okolnosti odlučeno je da idem za Jermeniju. Zemlja o kojoj sam znao veoma malo van onih osnovnih stvari koje Vikipedija nudi. Osim Jerevana nisam, priznajem, ni čuo za neki drugi grad, a odlučeno je da idem u Gjumri (ili Đumri, kako se odomaćilo kod nas, prim. aut.).

Piše: Vladimir Šoškić

Pravoslavna zemlja, tačnije prva koja je priznala Hrišćanstvo, ali i zemlja sa kojom Srbija ima veoma brojne veze kroz istoriju. Od stradanja, do atentana Jermena u Beogradu na turskog ambasadora, do konfilkta oko Nagoro-Karabah regije… To je sve što sam ponavljao sebi pred put, jer u minut do 12 je odlučeno da idem. Vizu je završio fudbalski klub sa čijeg sam putovanja izveštavao. Baš ta viza, napisana na jermenskom pismu često je umela u starom pasošu da podigne obrve pasoških kontrola na drugim putovanjima, jer mnogi su mešali to pismo sa nekim arapskim.

Sletanje u Gjumri i prvi susret sa gradom

Aerodrom podseća kao da ste u nekom od američkih filmova snimanih krajem 70-ih, gde u lokalnom seocetu postoji aerodrom i poneki mrzovoljni pasoški kontrolor. Međutim, pošto turisti baš ne hrle u Gjumri nije ni neko otimanje za ovaj posao. Državna služba i tamo se ne lomi da zaradi dnevnicu, već onako polako završava sve što je neophodno ne bi li tek ispunili normu.

Dolazak u hotel Aleksandrapol zna da vam navuče roze naočare. Hotel izgleda zaista fenomenalno, a još ako vas posluži sreća kao kolegu i mene da vam greškom daju najbolji apartman (namenjen bio jednom od funkcionera kluba), onda nemate razloga da se žalite.

Hotel - Photo: Vladimir Šoškić
Hotel Aleksandrapol – Photo: Vladimir Šoškić

Izlazak na ulicu surovo vraća u realnost. Zgrade su građene u onom starom komunističkom stilu, sumornih boja, a dodatno uništene u velikom zemljotresu 1988. godine. I danas, većina njih ima vidljiva oštećenja, koja jednostavno zbog besparice, nikada nisu sređena. Pogled mi je privuklo što ispred svake od njih (uglavnom su niže do tri sprata) cele porodice sede. Posmatraju neki život spolja, ali opet veoma blizu jedni drugih i nekoj, kakvoj takvoj sigurnosti doma. Familije su veoma brojne, a kasnije smo saznali od lokalaca da većina živi u prostorijama ne većim od 25 kvadrata.

Spavaća i dnevna soba su jedno, a porodice su retko manje od pet članova.

U gradu se nalazi i stadion lokalnog kluba Širak, koji je sasvim pristojnog izgleda za Gjumri. Mrak se već polako spušta, pa sa kolegama odlazim da upoznam noćni život ovog dela Jermenije… Moram priznati da očekivanja i nisu neka. Ipak, pre toga sledi večera u hotelu. Nije baš švedski sto, a moram priznati da većinu jela nisam uspeo da razaznam. Držao sam se voća, posebno kajsija, za koje smo kasnije čuli da maltene imaju status sličan kravi u Indiji. Preukusne su. Nedugo posle večere odlazimo u pomenuti noćni provod.

Stadion lokalnog kluba Širak - Photo: Vladimir Šoškić
Stadion lokalnog kluba Širak – Photo: Vladimir Šoškić

Centralni trg je tako koloritan da to morate doživeti. Pored glavnog trga (Vartants) nalazi se kolovoz koji ide u kocku. Grad vrvi od mlade populacije, a u oko upada sledeće. Lokalni momci koji poseduju automobil, što je izgleda poseban status, kruže mileći u kolima oko spomenika, dok ne parkiraju i pozovu neku od devojčica da nastavi dalje sa njima.

Centralni trg - Photo: Vladimir Šoškić
Centralni trg – Photo: Vladimir Šoškić

Jermenke nisu tipične devojke koje ćete sresti u Evropi. Ne polažu toliko na šminku i kozmetiku, pa onda ili vidite neku koja bi bez problema krasila naslovne strane svih magazina do onih koje ne biste baš poželeli za partnerke. Muškarci su sitnije građe od Rusa, barem na prvi pogled.

Svi nam preporučuju lokalnu pivnicu kao mesto gde će provod biti sjajan. Organizuje se tradicionalno jermensko veče, gde sa nekog nosača zvuka ide muzika koja nije baš mnogo drugačija od one koja se sada sluša na Balkanu. Pivnica podseća na prosečan pab u Beogradu, s tim što je zaista velika i iz dva dela. Domaće pivo je bilo na meniju i to i više nego pristojnog kvaliteta. Posle sigurno više od pet tura stiže nam račun manji od 20 evra. Sedam ljudi, pet tura, 35 piva, 20 evra. Jermenijo, počinjem da te volim.

Pročitajte: Parga: Gradić duginih boja

Spavanje u našem kraljevskom apartmanu budi u ranim jutarnjim časovima buka s polja. Sa prozora vidimo da se iza hotela održava lokalna pijaca i odlučujemo da odemo i testiramo kupovnu moć.

Odakle ste? Srbija? Nećete se ovde oduševiti robom na pijaci. Vi tamo dobijate možda kineske proizvode treće kategorije, ovo je neka šesta – upozorava nas recepcionoar ali iz nepoznatih razloga mu ne verujemo.

Na pijaci su zaista kineski proizvodi. Neke čak i prepoznajem iz bloka 70, ali kolega se oduševljava cipelama koje je kupio za pet evra. Uskoro će tu radost zameniti razočaranje kada skapira da je cipela 80 odsto izrađena od neke vrste debljeg kartona.

Odlučujemo da prošetamo i malo bolje upoznamo grad. Konjanik, kao i u većini gradova! Na njemu je Andranik, veliki borac za jermensku nezavisnost i pozati vojskovođa koji se borio u Prvom balkanskom ratu na strani Bugara protiv Osmanlija.

Andranik, borac za jermensku nezavisnost i vojskovođa - Photo: Vladimir Šoškić
Andranik, borac za jermensku nezavisnost i vojskovođa – Photo: Vladimir Šoškić

Te godine bili su u toku radovi na obnovi crkve Svih spasilaca, koja je gotovo uništena u zemljotresu 1988. godine. Dok šetamo krajičkom oka zapažamo sve više vojnika na ulici, kao i gomilu prodavaca golubova. Naivno mi se mota misao da se golubovi prodaju pasioniranim golubarima, a kasnije saznajemo od lokalaca da ne tako retko ove ptice završe i na meniju. U Gjumriju su veoma ponosni na svoje slavne pretke, pa je tako jedna od statua u gradu posevećena i Mkrtich Melkonjanu, poznatijem kao Polož Mukuč, humoristi.

Polož Mukuč, humorista - Photo: Vladimir Šoškić
Polož Mukuč, humorista – Photo: Vladimir Šoškić

Kafu u Gjumriju ne preporučujemo, kao ni špagete. Jermeni imaju specifičnu kuhinju, barem u ovom delu države. Sastoji se od veoma jakog mesa i baš im nešto ne idu ta italijanska jela. Pice, špagete ipak ostavite za neko drugo mesto. Možete uživati u nekim poslasticama, kolačima i tortama, ali što se tiče hrane, držite se onoga što možete da prepoznate u tanjiru.

Sada, što se tiče alkohola, za pivo smo već rekli sve najbolje, a ni votka im nije za bacanje. S tim da je možda i najskuplje nešto u Gjumriju. Postoji votka šop u centru grada, urbanijem delu, a cene tamo su već takve, da ne verujemo da se lokalci tu snadbevaju žestinom. Otprilike su na nivou luksuznih inostranih votki koje se mogu kupiti u bivšoj Jugi, a cena ide od 50 evra, do najskuplje koju smo videli, a koštala je nekih 150. Pored domaćih, možete pazariti i ruske votke, a konjak po kojem su poznati nažalost među nama nije imao degustatora jer nismo obožavatelji. Cena mu je u rangu votki.

Iako nemaju mnogo, gotovo ništa, Jermeni u Gjumriju su veoma ljubazni. Tako je nas nekoliko završilo i u partiji šaha, u kojem su figure prolaznici. Pasionirani su za šahom, kažu da najviše svađa izbije zbog ove magične igre, kojoj je Jermenija i poklonila neke od najvećih majstora koje je svet video. Ako nemate vremena, savet je da u startu se zahvalite na pozivu i produžite dalje, jer odustajanja nema, osim u slučaju da nađete zamenu.

Dobro smo i prošli, jer drugi po ljubavi sport u Jermeniji je rvanje, pa nismo morali da sparingujemo sa nekim lokalcem u tome.

Stanovnici Gjumrija su veoma strastveni, što smo ukapirali za vreme utakmice kojoj smo zbog osnovne delatnosti kojom se bavim i prisustvovali. Nekako podsećaju na neki miks Balkanaca jer ne morate znati jezik da provalite da psuju, ali opet sa dovoljno kulture da sve ostane na eventualno kojoj psovci, radosti ili tome.

Gjumri - Photo: Vladimir Šoškić
Gjumri – Photo: Vladimir Šoškić

Taksi u Gjumriju je posebna priča. Ako imate sreće i navatate neki, onda uživajte u vožnji tradicionalnom mečkom sa kraja 80-ih godina prošlog veka. Auto koji na prvi pogled ne prepoznajete od sloja prašine i dalje odolova vremenu i odrađuje posao. Vožnja od desetak minuta stajala je manje od tri evra.

Kada smo se dotakli i para, nacionalna valuta u Jermeniji je dram. Ako me sećanje ne vara, a mislim da ne, za 1.000 drama dobijete oko dva evra. Prosečna plata je kažu lokalci oko 250-280 evra u celoj zemlji, ali ovde se ne vidi baš to.

Najveći žal u Gjumriju ostaje za Crnom tvrđavom, koju zbog poslovnih obaveza nisam mogao da stignem da vidim… Dobro, de, i zbog jeftinog piva, ali… Neki generalni utisak o Gjumriju je sledeći.

Bog je zaboravio ovo mesto, ali Jermeni iz Gjumrija nisu zaboravili na njega i na gostoprimstvo.

Nemaju mnogo, žive na foru, ali kao da ih ne dotiče spoljni svet. Imaju kao i sa stanovima, u Gjumriju neku sigurnost, mole se samo da ne bude više zemljotresa, a sve će doći što im treba. Da li bih posetio ponovo Gjumri… Verovatno ne među top 50 mesta koje želim da vidim, ali da, voleo bih. Tri dana, dva noćenja je zaista bilo malo, ali opet i dovoljno da shvatite da život ne mora da bude luksuz, već da se i u jednostavnim stvarima može pronaći radost.